Мој брат и ја смо основали оркестар под именом Оркестар браће ИЛИЋ и врло смо успешно напредовали у свом послу као млади музичари у околини Пожаревца а и шире. Неколико година касније смо издали још једну аудио касету за Југодиск и били смо врло задовољни нашим пословним успесима, пријатељствима а и поштовањем људи који су ценили наш рад. У току бурних и немирних година, 1990-1992 много је тога стигло да се за врло кратко време поремети и дестабилизује. Ја сам у једном тренутку одлучио да одем из земље и ето од те 1992. године налазим се овде где сад и живим. Живот је пун изненађења а добро је ако су она уз то и позитивна. Ја сам сад држављанин ове земље али и поносан србин православац.

Мој старији брат Предраг је остао да живи у србији и добро се борио са свим животним успонима и падовима у току свих ових година, али је као музичар зарджао и учврстио своје место међу колегама у пожаревачком крају. Интересантно је да додам да је музика и даље наставила да буде нешто што карактерише нашу породицу. Наиме Предрагов син Милан свира хармонику, а исто тако и син нашег брата од стрица, Малиша Илић који је освајач првих награда на хармоникашким такмичењима широм Србије и победник сокобанјске прве хармонике Југославије. Дакле, традиција се наставља... У првим недељама мог боравка у Шведској упознао сам неколико музичара који су скоро истовремено као и ја дошли из Србије у Шведску. Са њима сам